Zoku znam „sto godina”. Srednjoškolski dani ma kakvi bili pamte se. Putevi sjećanja svakom su isti. Sortiramo ih po volji, pa kad prošlost pozovemo bilomakadamom ili autoputem pozvani gost stigne prije ili kasnije.
Sretnem ga neki dan.
„Paša moj. Ništa me ne pitaj. Propo sam na vozačkom ispitu. Prošo ko bos po trnju. A i ja se sjetio da polažem vozački u 43 godini. Kako ti je bilo u Novom Pazaru? Hajmo na kafu i hoću detaljan izvještaj. Tamo nikad nisam bio a pričaju mi da tamo goste drže ko malo vode na dlanu i da ti je jedini zadatak da se ne fataš za džep.
U pravu je dobri Zoka al hajmo redom.
Iz Sarajeva me ispratilo hladno i maglovito jutro. Škrto sunce pokušavalo se probiti kroz guste i crne oblake. Vozač Šemso zanimljiv saputnik. Put do granice brzo je prošao. A na granici…..ma, ne bih o tome da ne kvarim ovu lijepu priču.
Hladan vjetar sa Pešterske visoravni grlio je Novi Pazar, prelijepu čaršiju. Isa-beg Ishaković napravio je hajr u ovom gradu i danas ga spominju, po dobru naravno.
Rijeka Raška pokušavajući da utone u san protezala se duž čitavog grada.
Odvedoše me na večeru-morao sam probati prave mantije i…. ko zna čega sve nije bilo na stolu.
Uz kafu priča o svemu a najviše o muftiji Zukorliću. Nevjerovatno koliko ga vole i poštuju.
„Ne daju nam dušmani mira. I u Pazaru i u Beogradu a eto, što nas je najviše razočaralo i u Sarajevu, ima ih brate al neka ih. Može „Kurir” pisati šta hoće, može „Avaz” pisati šta hoće narod zna ko je Muftija. Sutra akobogda ide u Frankfurt na donatorsku večer. Pozvali ga da se prikupe pare za obnovu Arap džamije u Pazaru i izgradnju Islamskog kulturnog centra u Dugoj Poljani. Da mi nije zabranjeno kladio bih se u šta god hoćeš da će milion sakupiti.”- priča mi jedan momak.
Sutradan uradio sam posao zbog kojeg sam i došao u Pazar i nazad u Sarajevo.
Na pomenutu donatorsku večer sam i zaboravio.
U subotu 16. novembra u ranim jutarnjim satima dobih poruku iz Pazara da obavezno uskoro opet budem njihov gost. Nešto me zavoljeli a i ja sam njih, moram priznati. Vodili su me gdje sam htio i na Internacionalni univerzitet i u Mešihat, i po čitavom gradu. Pamti se to.
„Večeras čekamo rezultat donacija”. Glasilo je u poruci. I sjetih se Frankfurta.
Na internet portalima pratile su se vijesti iz Frankfurta.
Iz minuta u minut stizale su nove brojke da bi na kraju sakupljeni iznos bio-733.000 eura.
Zoka je moju priču slušao otvorenih usta-„lažeš paša moj, to ni Obama ne može”.
„Zoka, možda Obama ne može al Muftija može. To je zvaničan podatak.
„Zato im i smeta. Što ga ljudi vole, što je autoritet, što prelijepo priča. Što zna šta hoće i zna za šta se bori. A ovi zapeli za džipove i žene. Nemaju šta pa udri po tome. E jadni su i čemerni. Đe je sad Ljajić, đe je sad onaj, kako mu ime Zilkić jel, nekome će u „Kuriru” i „Avazu” mašina pod rebrima zakazat. Vijest se ublia za moždani udar, nekome naravno. Kunem ti se u svog Slavišu, eno ga 18. je godinu uzeo. Kad je sve tako da Bogdo imam ja bi Zukorliću avion kupio i poklonio. Nasjeo sam i ja na pisanja štampe. A nije mi bilo jasno što ga „deru”, sad mi je sve jasnije. Smeta naravno da smeta. Popularniji, jači, pametniji od njih, ima cilj. Majke mi, on je kralj sa sedam zvjezdica. E, svi ti neprijatelji će proći ko ja na vozačkom ispitu. Paša moj.
Sarajlija, rođeni. Zoka konobar. Bar je priznao da je nasjeo na medijske folove. A iskreno rečeno nije ga briga ni za Muftiju, ni za Pazar, ni za Srbiju. Al prati sve. Uvijek je imao ono što su mnogi izgubili- Čast.
Stigoh kući i nešto kontam. Ipak je vrijeme najbolji pokazatelj. Vrijeme završi svaku priču i ništa ne ostavlja nedovršenim.
Laži će uvijek biti al istina u svom ruhu ipak stigne. Muftija Zukorlić. Nije čudo što ga vole, nije čudo ni što ga mrze i što ga se boje.
Lav je lav. Ma koliko god psi lajali i vukovi zavijali lav ostaje lav. Paša moj.