Zabilježeno je kako je jednom imam Šafija, diskutovao sa jednim učenjakom oko nekog nejasnog i komplikovanog pitanja. Nisu se mogli složiti, rasprava se odulji, ostaše bez glasa, a ne mogaše jedan drugog ubijediti u svoje mišljenje. Izgledalo je kao da se ovaj učenjak naljutio, zatvorio se u sebe, pa kada su završili druženje, te kada ovaj htjede izaći, imam Šafija se okrenu prema njemu, uze ga za ruku i reče: „Zar nije normalno da se oko nečeg ne usaglasimo, ali da ostanemo braća?“
Jednom prilikom neki alimi dođoše da porazgovaraju s halifom, te neki od njih poče citirati hadis. Jedan od prisutnih, čudeći se, upita: „Kakav je to hadis?! Kako si do njega došao?! Lažeš na Allahovog Poslanika?!“ „Ovo je autentičan hadis“, odgovori mu. „Ne, taj hadis nikad nisam čuo, niti naučio.“ Među njima tada bijaše jedan mudar halifin službenik, koji se okrenu prema ovom alimu i tiho upita: „Šejh, znaš li ti sve Poslanikove a.s. hadise napamet?“ „Ne“, odgovori on. „Znaš li makar pola?“, nastavi službenik. „Možda“, odgovori ovaj. „Pa zamisli da je ovaj hadis iz one polovice koju ti ne znaš“, posavjetova ga. I tako riješi problem.
Ffudajl ibn Ijjad i Abdullah ibn Mubarek su bili nerazdvojni prijatelji, a obojica su bili pobožni učenjaci. Jednog dana se razdvojiše, pa Abdullah ode u borbu, a Fudajl osta u Haremu da klanja i obavlja druge ibadete. Jednog dana se rastuži, suze mu potekoše. Sjedio je u Haremu i ibadetio, pa poželi svog prijatelja. Sjeti se kako su zajedno spominjali Allaha. Zatim napisa pismo Abdullahu u kojem ga zamoli da se vrati, da ibadeti s njim u Haremu, da spominje Allaha i uči Kur’an. Kada ovo Abdullah pročita, uze komad papira i napisa odgovor Fudajlu:
„Ti, koji ibadet činiš u Harema dva, da nas vidiš razumio bi da u ibadetu igru igraš.
Neko lice svoje suzama orosi, a prsa naša su krvlju obojena.
Neko konja svoga ni u šta umara, a konji naši još u zoru umorni postanu.
Vama vaš šafran miriše, a nama naš prašina kopita i prah pobožnoga.
Do nas dopriješe riječi Poslanika našega, riječi ispravne i istinite, koje laži nisu.
Nije isti prah koji Allaha veliča na nosu čovjekovu, i dim vatre rasplamsale.
Ovo su riječi Knjige Božije, koja se među nama kazuje, šehid mrtav nikad nije i to se ne poriče.“
Nakon toga kaza: „Ima vjernika kojima je Uzvišeni Allah dao mogućnost da poste, a neki drugi nisu u stanju to činiti. Ima i onih kojima je dao mogućnost da uče Kur’an, te onih koji su u situaciji da se bave naukom. Neki imaju priliku da idu u borbu, neki da klanjaju noćni namaz. Pa, ono što ti činiš nije ništa bolje od onoga čime se ja bavim. S druge strane, ono čime se ja bavim nije bolje od onoga što ti radiš. Obojica činimo dobro.“
Allah dž.š. kaže: „Gospodar tvoj stvara šta hoće, i On odabira. Oni nemaju pravo da biraju.“ (El-Kasas, 68.)
Ovo su bile metode ashaba. Jadanput se sastali nevjernici kako bi krenuli u borbu protiv muslimana u Medini. Tako jaku i brojnu vojsku do tada Arapi nisu imali priliku vidjeti. Muslimani iskopaše kanal koji nevjernici nisu mogli preći i ući u Medinu, te se stoga ulogoriše sa one strane kanala. U Medini je tada živjelo jevrejsko pleme Benu Kurejza koje je kovalo spletke muslimanima. Ponudiše se da pomognu nevjernicima. Nakon nekoliko teških dana, Uzvišeni Allah dade da zapuše oluja i posla svoje vojnike na nevjernike, te ih rastjera. Tako se oni, poniženi, počeše povlačiti kući. Poslanik a.s. se tada povuče sa Hendeka i krenu u Medinu. Muslimani odložiše oružje i odoše svojim kućama, a i Poslanik a.s. ode svojoj kući, ostavi oružje i okupa se. Oko podne, dođe mu Džibril i zovnu ga, pa Poslanik a.s. ustade i brzo izađe uplašen. „Zar si već odložio oružje Allahov Poslaniče?!“, upita ga Džibril na šta Poslanik a.s. odgovori: „Da.“ Džibril reče: „Meleki još nisu odložili oružje. Pratili smo ih sve do Hamre, sad se od tamo vraćam.Uzvišeni Allah ti naređuje da odeš do plemena Benu Kurejza, a i ja ću se prema njima uputiti, te da ih poraziš.“ Tada Poslanik a.s. naredi telalu da pozove ljude, što on i učini. Poslanik a.s. reče: „Ko je poslušan i pokoran, klanjat će ikindiju tek kada dođe kod Benu Kurejze.“ Ashabi uzeše oružje, iskazujući svoju poslušnost i pokornost, te se uputiše prema utvrdi Benu Kurejze. Nastupi ikindijsko vrijeme, a još nisu stigli.“Nećemo klanjati dok ne stignemo do Benu Kurejze“, reče jedan od njih. „Ne, ne, nego ćemo klanjati, niko se od nas s tim ne slaže!“, usprotivi se drugi, te htjede na ovaj način i druge nagovoriti da odmah klanjaju, što jedna grupa od njih učini, a zatim nastaviše put. Druga grupa odgodi klanjanje ikindije namaza za kasnije, pa je klanjaše kod Benu Kurejze. O ovom slučaju obavijestiše Poslanika a.s., ali on ne ukori niti jednu od ove dvije grupe ashaba. Nakon toga Poslanik a.s. opkoli utvrdu Benu Kurejze, te ih, na koncu, porazi, uz uz Allahovu pomoć.
Zamisli kako su se ashabi razišli u mišljenu, a ostali su braća i razilaženje ih nije dovelo do toga da učine nered ili da se posvađaju! Prijatelju moj, ako se budeš ophodio prema ljudima ovako velikodušno, smireno, širokogrudno, postat ćeš im drag, zavoljet će te, a što je najvažnije, postat ćeš drag i Uzvišenom Allahu. SVAĐA JE VELIKO ZLO.
POUKA TEKSTA: „Nije cilj da se složimo, ali nam je cilj da se ne sukobimo.“