Omer ibn ‘Ubejdullah ibn Ma’mer je jednom prilikom prošao pored jednog Abesinca-crnca koji je nešto jeo ispred neke bašče u Medini, a pored njega je bio pas. Kad bi pojeo zalogaj, i psu bi bacio jedan komad.
Omer ibn ‘Ubejdullah ga upita: „Je li ovo tvoj pas?“
On odgovori da nije.
„Pa zašto ga onda hraniš?“, upita Omer.
„Stidim sei nelagodno mi je kada vidim te njegove oči kako me gledaju dok ja jedem, a njemu ne dam.“, odgovori Abesinac.
Omer upita: „Jesi li slobodan ili rob?“
Ovaj odgovori: „Rob iz plemena Benu Asim.“
Omer je zatim otišao do tog plemena i otkupio roba, a zatim kupio bašču. Onda je došao i upitao Abesinca:
„Znaš li da te je Allah oslobodio?“
On mu odgovori: „Hvala Allahu, samo Njemu pripada hvala. A nakon toga hvala i onome koji me je oslobodio.“
Omer reče: „Ova bašča je tvoja.“
Abesinac će na to: „Svjedočim da je ona vakuf (trajno dobro) za siromahe Medine.“
Omer mu reče: „Šta ti je?! Zašto to radiš, a i tebi je potrebno?“
Abesinac odgovori: „Stidim se Allaha da nakon što me je počastio nečim, uzvratim na ničim da time škrtarim.“