Došao neki čovjek kod zlatara, pa ga zamolio: „Daj mi vagu da izvagam nešto zlata“.
„Odlazi“, reče mu zlatar, „nemam ti ja sito“.
„Ma, daj mi vagu“, opet će čovjek, „ne zbijaj šalu sa mnom!“
„Ali, u mom dućanu nema metle“, zlatar će na to.
„Sad je zaista dosta!“, povika čovjek. „Ostavi se tih pošalica. Daj mi vagu koju sam te tražio! Nemoj se praviti gluhim i nasumice svašta blebetati.“
„Čuo sam što si rekao“, odgovori mu zlatar. „Nisam gluh i nemoj slučajno i pomisliti da kazujem besmislice. Razumio sam šta tražiš. Samo, ti si jedan drhtavi starčić kojemu se ruke tresu i noge klecaju. A osim toga, ovo tvoje zlato sadrži sitnoga trunja i stugotina koje će se rasuti po zemlji iz tvojih drhtavih ruku.
E, onda ćeš mi reći: ‘Majstore, donesi mi metlu da izmetem zlato iz ove prašine. Pa kad ometeš prašinu i sakupiš zlato na jedno mjesto, onda ćeš mi reći da ti treba sito da ga prosiješ od trunja. Ja sam već na početku naslutio kakav je kraj. Odlazi, idi drugdje i nek’ ti je sretno!“
Na početku poduhvata sagledaj mu kraj da se ne bi pokajao na Sudnjem danu.