Spomenut ćemo kazivanje o narodu kojeg Allah, spominje u suri Ya-Sin riječima:
Navedi im kao pouku stanovnike jednog grada kad su im došli poslanici. (Kur’an,Ya-Sin:13.)
Većina historičara smatra da je spomenuti grad, kojem je Allah slao poslanike, Antakija, na jugu današnje Turske:
Kad im Mi poslasmo dvojicu, ali im oni ne povjerovaše, i pojačasmo trećim, pa rekoše: “Mi smo vama poslani!” (Kur’an,Ya-Sin:14.)
Istovremeno su tri poslanika u islam pozivali stanovnike ovog grada. Historičari spominju imena tih poslanika: Sadik, Saduk i Salum, a Allah zna da li je to baš tako.
Poslanici počeše pozivati i upozoravati svoj narod, svjesni kako oni nikoga ne mogu uputiti, sve što mogu je da ih pozovu Istini.
Odgovor je bio, kao i ranijih naroda, žestok. Rekoše:
“Vi ste ljudi kao i mi” – oni odgovoriše – “Milostivi nije objavio ništa, vi neistinu govorite!”(Kur’an,Ya-Sin:15.)
Tu su postojala dva tabora, svaki uporan u onome što smatra ispravnim. „Nećemo da vas vidimo“, govorili su poslanicima nevjernici.
Oni rekoše: “Mi slutimo da nam nesreću donosite; ako se ne okanite, kamenovat ćemo vas i stići će vas, zaista, bolna patnja od nas.” (Kur’an,Ya-Sin:18.)
Prvo su ih ignorisali, potom su im zaprijetili kamenovanjem i patnjom bolnom. Stigli su na granicu na kojoj je Allah uništio narode prije njih. Kada situacija kulminira prijetnjom poslanicima izgonom, ubistvom ili patnjom bolnom, tada se Allah umiješa. Ovi su već bili na toj granici Allahove intervencije.
“Uzrok vaše nesreće je s vama!”, rekoše oni. “Zar zato što ste opomenuti? Ta vi ste narod koji svaku granicu zla prelazi.” (Kur’an,Ya-Sin: 19.)
Jedan od stanovnika toga grada osjeti opasnost koja je lebdjela nad njima, osjetio je da je jedino što je preostalo da se desi – Allahova kazna. Većina historičara smatra da se taj čovjek zvao Habib en-Nedžar. Radio je na periferiji grada. Kad je osjetio blizinu kazne, potrčao je što je brže mogao u grad.
I s kraja grada žurno dođe jedan čovjek i reče: “O narode moj, slijedi one koji su poslani, slijedite one koji od vas ne traže nikakvu nagradu, a na Pravom su putu! Zašto da se ne klanjam Onome koji me je stvorio, a Njemu ćete se vratiti? Zašto da prihvaćam druge bogove mimo Njega? Ako Milostivi hoće da me snađe neko zlo, njihovo posredovanje neće mi biti ni od kakve koristi i oni me neće moći spasiti, a ja bih tada bio u pravoj zabludi; ja vjerujem u Gospodara vašeg, čujte mene!” (Kur’an,Ya-Sin:20-25.)
Sunarodnjaci mu rekoše: “Tako znači, i ti si sa ovima!” Oboriše ga na zemlju i počeše ga nogama gaziti. Ibnu Abbas kaže da su ga gazili sve dok mu utroba nije počela na usta izlaziti. Ubiše ga, Allah mu se smilovao.
I bi (mu) rečeno: “Uđi u Džennet!” (Kur’an,Ya-Sin:26.) Odmah ulazi u Džennet. Kao šehid!
Kada Habib ugleda džennetske blagodati, reče:
Kamo sreće da narod moj zna zašto mi je Gospodar moj oprostio i lijep mi prijem priredio!
(Kur’an,Ya-Sin:26-27.)
Kada se tako silnički ubijaju Allahovi mu’mini, onda dolazi Njegova intervencija. Allah, dž.š., kaže:
I protiv naroda njegova, poslije njega, Mi nismo vojsku s neba poslali, niti smo to ikada činili.(Kur’an,Ya-Sin:28.)
Na te griješne silnike Allah nije poslao vojsku nebesku, niti je to bilo potrebno. Sve što je trebalo bio je samo jedan strašan glas.
Samo bi se čuo jedan užasan krik, i oni bi odjednom svi pomrli. O kako su ljudi jadni! Nijedan poslanik im nije došao, a da mu se nisu narugali. (Kur’an,Ya-Sin:29-30.)